U razgovoru sa Nikolom na PMF-u u Nišu, foto: PMF žurnal
Miljana i ja se nalazimo sa Nikolom Stankovićem, asistentom departmana za biologiju i ekologiju koji odmah predlaže da nas odvede u biološku laboratoriju u prizemlju zgrade fakultata, i da intervju održimo tamo, umesto u njegovom kabinetu, na šta mi, pomalo skeptične, pristajemo.
Prvi put se vozimo liftom fakulteta koji nas spušta sa četvrtog na minus prvi sprat i u profesorskom stilu stižemo do famozne biološke laboratorije, prostorije veličine prosečne učionice, prepune raznih reagensa i živih organizama.
Nikola nam objašnjava da se u ovoj laboratoriji uglavnom drže vežbe i postavljaju eksperimenti iz predmeta vezanih za uzgajanje mikroalgi i biljnih kultura i fiziologiju biljaka. U uzanom prostoru dolazimo do stola sa par stolica, sedamo i počinjemo razgovor o aktuelnim biološkim dostignućima.
Miljana: Kom aspektu biologije naučnici u 21. veku posvećuju najviše pažnje?
Nikola: Najviše istraživanja vrši se u onim sferama biologije od kojih industrija ima najviše interesa, odnosno profita, tako da tu prvenstveno pričamo o ljudskom zdravlju i prehrani.
Miljana: Koje su metode koje biolozi sve više koristi u 21. veku?
Nikola: IT i bioinžinjering.
Miljana: Kako biste objasnili detetu pojam bioinžinjeringa?
Nikola: Bioinžinjering je proces izrade programa koji predviđaju neka dešavanja. Recimo da mi ne bismo koristili žive organizme kao zamorce, na osnovu prethodno urađenih eksperimenata širom sveta pravi se baza podataka uz pomoć koje program može da predvidi rezultat eksperimenta. Na taj način mnoge stvari bivaju lakše i brže jer svi naši eksperimenti zahtevaju neko vreme i žrtvovanje životinja.
Anđa: Kako biolozi doprinose razvoju konkretno prehrambene industrije?
Nikola: Tu važnu ulogu igra biotehnologija i biotehnološki procesi čiji je cilj da koristeći određene žive organizme, kao na primer biljke ili mikroorganizme, unaprede postojeću proizvodnju hrane. Primeri su pivarska i pekarska industrija čiji je cilj izolacija određenih “stvari” iz živih organizama.
Anđa: Koja istraživanja su u ovom trenutku najinteresantnija farmaceutskoj industriji, koja se takođe koristi biotehnološkim procesima?
Nikola: Već nekoliko godina je aktuelna polemika oko vakcina, te je proizvodnja istih jedna od stvari kojoj biolozi, hemičari i farmaceuti posvećuju dosta pažnje.
Anđa: Koji je Vaš stav po pitanju te kontraverze?
Nikola: Nemojmo zaboraviti da je čovečanstvo opstalo zahvaljujući vakcinama. Mislim da je hipoteza da se vakcine koriste kako bi se stvorile nove bolesti samo zloupotreba informacija.
Imunolozi ih ne bi koristili da je šteta koju one nanose ljudima veća od njenih benefita. U pitanju je masovna proizvodnja koja bi, pored toliko regulacionih tela, bila nemoguća da vakcine stvaraju kontraefekat velikih razmera koje se pominju u medijima.
Anđa: U osnovnoj školi smo učili da su vakcine zapravo ubijeni organizmi koji u našem telu izazivaju bolest. Na taj način naš imuni sistem biva “upoznat sa materijom” i kada ponovo dođe u kontakt sa “izazivačem bolesti” zna kako da reaguje jer se sa njom upoznao prilikom ubrizgavanja vakcine. Na koji način će se “nove vakcine” razlikovati od aktuelnih i na koji način će biti bolje?
Nikola: Najpre, one će se lakše proizvesti.
Da bi se vakcina proizvela potrebni su mrtvi mikroorganizmi “izazivača bolesti” a da bi se oni ubili nekada su se koristili rastvori žive ili teških metala. Kada se baš ti metali, pored ubijenih mikroorganizama, nađu u vakcini može da dođe do problema kod čoveka.
Danas se, sa druge strane, vakcine prave tako što se iz mikroorganizama koje izazivaju bolesti izoluju samo proteini, koji su njegovi antigeni, i vakcina sadrži samo te antigene. Dakle, u vakcini se nalaze samo antigeni koji će da izazovu reakciju imunog sistema čoveka, a ne ceo ubijen makroorganizam. Ovim načinom proizvodnje nije moguće da se teški metali nađu u vakcinama.
Miljana: Zagađenost životne sredine je aktuelna tema ovih dana, ali i godinama unazad. S tim u vezi, kako ekologija (ne)napreduje u današnje vreme?
Nikola: Ekologija apsolutno napreduje, a ono o čemu Vi govorite povezano je sa prljavom tehnologijom i industrijom. Naučnici koji se bave ekološkim pitanjima svakako napreduju u pronalaženju održivih rešenja ali, ponovo, spomenuta industrija je brža od napora naučnika da spreči zagađenost životne sredine.
Tokom intervjua, oko nas se, pod veštački nametnutim uslovima, odvijaju procesi razmnožavanja algi kojima se Nikola detaljno bavi u svom naučnom radu.
Miljana: Da li ste Vi radili na nekom projektu povezanim sa ovom oblašću?
Nikola: Jesam. Voda za piće je resurs koji će u bliskoj budućnosti biti, ako već i nije, jako ugrožen. Ja se bavim ispitivanjem toksičnih cianobakterija i njihovim uticajem na okolinu. Na primer, kako toksične alge utiču na insekte i larve u vodi, odnosno da li one kasnije mogu lancem ishrane da dospeju u organizam ljudi. Činjenica je da se toksične alge ubrzano razmožavaju pri porastu temperature i zagađenosti voda. Naš krajnji cilj je ispitivanje kako će one uticati na ostale organizme, pa i na ljude, putem lanca ishrane ali i na samu vodu.